Regulatori se mogu podijeliti u pet kategorija:
PH regulatori
Oni se koriste za podešavanje kiselosti ili alkalnosti mineralne pulpe, čime se kontrolišu mineralna površinska svojstva, hemijski sastav pulpe i radni uslovi za razne druge reagense, na kraju poboljšavajući efikasnost flotacije. Podešavanje pH pulpe je takođe neophodan korak u procesu cijanizacije. Često korišteni regulatori uključuju vapno, natrijum karbonat, natrijum hidroksid i sumpornu kiselinu. U obogaćivanju zlata, najčešće korišteni regulatori su vapno i sumporna kiselina.
Aktivatori
Oni pojačavaju interakciju između minerala i kolektora, čime se aktiviraju minerali koji inače teško plutaju i omogućavaju im da se izdignu na površinu. Na primjer, natrijum sulfid se koristi za aktiviranje rude oksida bakra{1}}koje sadrže zlato-, koje se zatim podvrgavaju flotaciji pomoću sakupljača kao što su ksantati.
Depresivi
Oni povećavaju hidrofilnost minerala i inhibiraju njihovu interakciju sa kolektorima, čime potiskuju njihovu plutajuću sposobnost. Primjeri uključuju korištenje vapna za potiskivanje pirita tokom selektivne flotacije; korištenje cink sulfata i cijanida za suzbijanje sfalerita; i korištenje vodenog stakla za depresiju minerala silikatnog kamenca. Organske supstance-kao što su skrob i tanin- se također koriste kao depresivi za postizanje selektivnog odvajanja polimetalnih ruda putem flotacije.
Flokulanti
Oni induciraju fine mineralne čestice da se agregiraju u veće klastere, čime se ubrzava njihova brzina taloženja u vodi. Tehnike selektivne flokulacije se koriste za procese kao što su flokulacija-odlučivanje i flokulacija-flotacija. Često korišteni flokulanti uključuju poliakrilamid i škrob.
Disperzanti
Oni sprečavaju agregaciju finih mineralnih čestica, održavajući ih u dispergovanom, diskretnom stanju; njihova funkcija je upravo suprotna funkciji flokulanta. Obično korišteni disperzanti uključuju vodeno staklo i fosfate.
